Ni­šta lju­de ta­ko ne po­mi­ri i ne uje­di­ni, ne uči­ni ih bo­ljim, ple­me­ni­ti­jim i hu­ma­ni­jim kao mu­ka i ne­vo­lja, po­go­to­vu ako do­đu iz­ne­na­da. Ni­šta ih ta­ko za tren ne otri­je­zni, ne utu­vi im u gla­vu da je ži­vot sam po se­bi do­volj­no kra­tak, šan­sa ko­ja se jed­nom pru­ža i ko­ja se ne smi­je pro­ćer­da­ti, kao iz­ne­nad­na bo­lest i ne­sre­ća, šok ko­ji ona do­no­si. Kad je u pi­ta­nju di­je­te, čo­vjek ko­ji još ni­je ni za­ko­ra­čio u ži­vot – na­ro­či­to.
– Ne­sum­nji­vo naj­ve­ći šok za ro­di­te­lja je kad mu sa­op­šte di­jag­no­zu da nje­go­vo di­je­te bo­lu­je od kan­ce­ra – ka­že An­ge­la Mu­ri­šić iz Her­ceg No­vog, maj­ka ko­ja je sa mu­žem Mi­lo­ra­dom i svom rod­bi­nom i pri­ja­te­lji­ma do­ži­vje­la i pre­ži­vje­la upra­vo ta­kav šok u ok­to­bru 2011. go­di­ne kad im je na he­ma­to­on­ko­lo­škom odje­lje­nju In­sti­tu­ta za maj­ku i di­je­te na No­vom Be­o­gra­du sa­op­šte­na ta za­stra­šu­ju­ća vi­jest.
– Kad smo sa­zna­li da nam je di­je­te obo­lje­lo od ove opa­ke bo­le­sti, od­jed­nom nam se sru­šio ci­je­li svi­jet. Či­tav ži­vot nam se pre­o­kre­nuo pre­ko no­ći i sve je sta­lo. Te­ško je, za­i­sta, opi­sa­ti taj užas, pa­kao kroz ko­ji sam pro­la­zi­la i ja i sva mo­ja po­ro­di­ca. Pla­ka­la sam, osje­ća­la neo­pi­si­vi strah, neo­bja­šnji­vu kri­vi­cu, ne­si­gur­nost i bez­iz­laz... Ta­ko sve do tre­nut­ka kad je moj sin po­čeo sa he­mo­te­ra­pi­jom. Tad sam shva­ti­la da vi­še ne­ma vre­me­na za plač i ja­di­ko­va­nje. Ja­vi­la se u me­ni ne­ka unu­tra­šnja, do ta­da ne­po­zna­ta sna­ga, ko­ju, si­gur­na sam, sva­ka maj­ka ima. Shva­ti­la sam da mo­ram bi­ti ja­ka i po­zi­tiv­na, da sa­mo ta­ko mo­gu da po­mog­nem dje­te­tu, da sa­mo ta­ko mo­že­mo da po­bi­je­di­mo bo­lest. Kao da je to shva­tio i moj sin, gle­dao je u me­ne, pra­tio sva­ki moj po­kret i uvi­dje­la sam da je mo­ja sna­ga bi­la i nje­go­va sna­ga – ka­že An­ge­la.
Is­ti­če da su u ta­kvim tre­nu­ci­ma po­dr­ška po­ro­di­ce i vje­ro­va­nje u po­zi­ti­van is­hod li­je­če­nja go­to­vo pod­jed­na­ko va­žni kao i te­ra­pi­ja.
– Kad se na­đe­te u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, sve što je pri­je to­ga iz­gle­da­lo kao pro­blem po­sta­je ne­va­žno. Uosta­lom, do­volj­no je jed­nom po­sje­ti­ti dječ­je he­ma­to­on­ko­lo­ško odje­lje­nje pa da čo­vjek shva­ti ko­li­ko je sre­ćan što je zdrav, ko­li­ko su ne­va­žni i be­smi­sle­ni svi dru­gi pro­ble­mi u ži­vo­tu mi­mo onih ko­je do­no­si bo­lest, po­seb­no bo­lest dje­ce – pri­ča An­ge­la.
An­ge­la Mu­ri­šić i njen sin su pro­ve­li 12 bol­nih i su­ro­vih mje­se­ci na In­sti­tu­tu za maj­ku i di­je­te na No­vom Be­o­gra­du. Na svu sre­ću te­ra­pi­ja je dje­lo­va­la do­bro i uro­di­la plo­dom, pa su se u no­vem­bru 2012. go­di­ne vra­ti­li ku­ći.
– To što ta dje­ca pre­ži­ve to­kom li­je­če­nja, mo­gu sa­mo hra­bri i ja­ki – ta dje­ca su istin­ski he­ro­ji. Me­ni je, re­ci­mo, kod ku­će osta­lo zdra­vo, ali mla­đe di­je­te, a muž je bio ras­tr­zan iz­me­đu nas, tog mla­đeg dje­te­ta i po­sla i ni sam ni­je bio svje­stan gdje mu je bi­lo te­že, sa na­ma ili bez nas – ka­že An­ge­la.
Njen sin, njen he­roj, usko­ro je, na ve­li­ku sre­ću svih, kre­nuo u ško­lu i na­sta­vio da ži­vi kao i svi nje­go­vi vr­šnja­ci:
– Re­dov­no smo išli na kon­tro­le i pro­vje­re i sad, po­sli­je tri go­di­ne vje­ru­je­mo da su ti stra­šni tre­nu­ci iza nas – uvje­re­na je ova hra­bra i sta­me­na že­na.
No, ona ni­je za­bo­ra­vi­la sve one ko­je je sre­la u bol­ni­ci ko­ji su sa njom pre­ži­vlja­va­li slič­nu gol­go­tu, po­seb­no ne one ko­ji, na ve­li­ku ža­lost, ni­je­su ima­li sre­će i ni­su uspje­li da iz ne­rav­ne bor­be sa ovom pod­mu­klom bo­le­šću iza­đu kao po­bjed­ni­ci.
– Na odje­lje­nju he­ma­to­on­ko­lo­gi­je In­sti­tu­ta u Be­o­gra­du naj­vi­še je bi­lo dje­ce iz Cr­ne Go­re – iz Ul­ci­nja, Ba­ra, Her­ceg No­vog, Pod­go­ri­ce, Nik­ši­ća, Ža­blja­ka, Ro­ža­ja, Bi­je­log Po­lja... A sa­mo u 2012. go­di­ni čak se­dam­na­e­sto­ro dje­ce je upu­će­no na li­je­če­nje od dječ­jih ma­lig­nih bo­le­sti van Cr­ne Go­re. Dječ­ji kan­cer je bo­lest ci­je­le po­ro­di­ce. Kao ro­di­te­lji dje­ce obo­lje­le od kan­ce­ra, po­red osta­log, is­ku­si­li smo i ko­li­ko su ve­li­ki tro­ško­vi li­je­če­nja. Po­ro­di­ce to­kom li­je­če­nja po­red emo­ci­o­nal­nih pro­ble­ma do­la­ze i na ivi­cu fi­nan­sij­skih sna­ga i bo­lest iona­ko si­ro­ma­šne po­ro­di­ce gu­ra u bi­je­du i još du­blje si­ro­ma­štvo – na­gla­ša­va An­ge­la.
U tim raz­mi­šlja­nji­ma ro­di­la se ide­ja za for­mi­ra­nje jed­ne ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je za po­moć tim po­ro­di­ca­ma, ne sa­mo u fi­nan­sij­skom smi­slu. Ta­ko je 15. fe­bru­a­ra 2013. go­di­ne, na Me­đu­na­rod­ni dan dje­ce obo­lje­le od kan­ce­ra, re­gi­stro­va­no Udru­že­nje ro­di­te­lja dje­ce obo­lje­le od ra­ka „Fe­niks Cr­na Go­ra“. Osni­va­či su pet ro­di­te­lja či­ja su dje­ca li­je­če­na od ra­ka (tro­je je uspje­šno iz­li­je­če­no, a dvo­je je, na­ža­lost, pre­mi­nu­lo). Glav­ni ak­ti­vi­sti su Di­ja­na Sto­ja­no­vić, pred­sjed­ni­ca Udru­že­nja, i na­ša sa­go­vor­ni­ca An­ge­la Mu­ri­šić.
– Cilj nam je – ka­že An­ge­la Mu­ri­šić – da ste­če­nim is­ku­stvom i zna­njem po­mog­ne­mo  obo­lje­loj dje­ci i da oku­pi­mo ro­di­te­lje ra­di za­jed­nič­kog dje­lo­va­nja u prav­cu uza­jam­nog po­ma­ga­nja i po­bolj­ša­nja op­šteg po­lo­ža­ja u dru­štvu ro­di­te­lja dje­ce ko­ja se li­je­če, ro­di­te­lja či­ja su dje­ca uspje­šno za­vr­ši­la li­je­če­nje i, na­ro­či­to, onih ko­ji su, na ve­li­ku ne­sre­ću, iz­gu­bi­li di­je­te zbog ma­lig­ni­te­ta. Ne­do­sta­tak po­dr­ške ro­di­te­lji­ma dje­ce obo­lje­le od ra­ka če­sto do­vo­di do osje­ća­ja na­pu­šte­no­sti, ne­mo­guć­no­sti za­vr­šet­ka li­je­če­nja, po­te­ško­ća u na­bav­ci ci­to­sta­ti­ka i da­ljoj bri­zi o pre­ži­vje­li­ma. Sve to uti­če i sma­nju­je sto­pu onih ko­ji po­bje­đu­ju bo­lest. Naš cilj je da se tim po­ro­di­ca­ma pru­ži ade­kvat­na po­moć, ka­ko po pi­ta­nju na­bav­ke ci­to­sta­ti­ka i lje­ko­va uop­šte, ta­ko i u po­gle­du pla­ća­nja smje­šta­ja u ta­ko­zva­noj ro­di­telj­skoj ku­ći u Be­o­gra­du i dru­gih pra­te­ćih i ne­iz­bje­žnih tro­ško­va. Ta­ko­đe, ono što je bit­no, bri­ne­mo i ro­di­te­lje bla­go­vre­me­no oba­vje­šta­va­mo o no­vi­jim na­či­ni­ma i me­to­da­ma li­je­če­nja ove za­stra­šu­ju­će bo­le­sti...


Zvon­či­ca

Svi ro­di­te­lji obo­lje­le i li­je­če­ne dje­ce s po­seb­nom za­hval­no­šću is­ti­ču dje­lo­va­nje Udru­že­nja ro­di­te­lja „Zvon­či­ca“. Ono u sklo­pu In­sti­tu­ta za maj­ku i di­je­te u Be­o­gra­du vo­di ta­ko­zva­nu ro­di­telj­sku ku­ću za po­ro­di­ce bo­le­sne dje­ce ko­je ži­ve van Be­o­gra­da.
– Tu sva­ka po­ro­di­ca i nji­ho­vo di­je­te ima­ju za­se­ban apart­man – ob­ja­šnja­va An­ge­la Mu­ri­šić – a ku­hi­nja i dnev­ni bo­ra­vak su za­jed­nič­ki. Tu su svi kao jed­na po­ro­di­ca jer pro­la­ze kroz te­ške tre­nut­ke i pru­ža­ju jed­ni dru­gi­ma utje­hu. Tu ne do­la­ze dok­to­ri i me­di­cin­sko oso­blje, pa se dje­ca osje­ća­ju slo­bod­ni­ja za igru i dru­že­nje, baš kao da su u ro­di­telj­skoj ku­ći. U Cr­noj Go­ri, ina­če, od kan­ce­ra go­di­šnje obo­li 15–20 dje­ce ( u pe­ri­o­du od 2006. do 2012. go­di­ne re­gi­stro­va­no je oko 80 dje­ce obo­lje­le od kan­ce­ra, prim. B.S) i sva ona su uglav­nom li­je­če­na na In­sti­tu­tu u Be­o­gra­du.


Sa­mo hra­bri mo­gu sve

– Me­đu broj­nim ak­tiv­no­sti­ma Udru­že­nje je lje­tos na pla­ni­ni Ve­ru­ši or­ga­ni­zo­va­lo sed­mo­dnev­ni re­ha­bi­li­ta­ci­o­ni kamp za dje­cu li­je­če­nu od ra­ka i čla­no­ve nji­ho­vih po­ro­di­ca pod ge­slom „Sa­mo hra­bri mo­gu sve“. To su nam omo­gu­ći­le do­na­ci­je gra­đa­na Cr­ne Go­re, ko­ji svoj sit­niš osta­vlja­ju u do­na­tor­skim ku­ti­ja­ma na­šeg udru­že­nja. Cilj kam­pa je da se dje­ca opo­ra­ve na­kon du­ge te­ra­pi­je i li­je­če­nja ci­to­sta­ti­ci­ma, ali i da se po­ro­di­ce po­ve­žu i uje­di­ne.


Is­pit za do­bre i ple­me­ni­te

U ovoj pri­li­ci je go­to­vo ne­mo­gu­će i na­bro­ji­ti sve ak­ci­je i po­du­hva­te Udru­že­nja „Fe­niks Cr­na Go­ra“, a ostva­ru­ju ih sa­mo za­hva­lju­ju­ći do­na­ci­ja­ma i ve­li­kom ra­zu­mi­je­va­nju i po­dr­šci ko­ju ima­ju i od fir­mi i od gra­đa­na. Pri­mje­ra ra­di, Udru­že­nje je pro­lje­tos u sklo­pu Dje­či­jeg pro­ljeć­nog vi­ken­da u šo­ping ho­lu Del­ta si­ti­ja u Pod­go­ri­ci or­ga­ni­zo­va­lo hu­ma­ni­tar­nu lu­tri­ju i za krat­ko vri­je­me sa­ku­pi­lo 1.243,50 eura za dva dje­ča­ka, ko­ji su ta­da li­je­če­ni u Nje­mač­koj.
– Na­rav­no, sva­ka po­moć i do­na­ci­ja će nam i ubu­du­će do­bro do­ći jer bez po­mo­ći do­brih i ple­me­ni­tih lju­di, onih ko­ji ra­zu­mi­ju i sa­o­sje­ća­ju sa obo­lje­lom dje­com i ro­di­te­lji­ma ko­ji su ima­li ne­sre­ću da ih to za­de­si, na­ša ak­tiv­nost će bi­ti za­ne­mar­lji­va – ka­že An­ge­la Mu­ri­šić.


Kon­tak­ti
FE­NIKS CR­NA GO­RA NVO
Ži­ro ra­čun 510-71233-32
e-mail - fenix.crnagora@gmail.com
fa­ce­bo­ok -https://www.facebook.com/fenixcg.roditelji
web si­te - www.fenixnvo.me